Job 1

1Bijaše čovjek u zemlji Uzu po imenu Jov; i taj čovjek bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga, i uklanjaše se oda zla. 2I rodi mu se sedam sinova i tri kćeri. 3I imaše stoke sedam tisuća ovaca i tri tisuće kamila i pet stotina jarmova volova i pet stotina magarica, i čeljadi veoma mnogo; i bijaše taj čovjek najveći od svijeh ljudi na istoku.

4I sinovi njegovi sastajahu se i davahu gozbe kod kuće, svaki svoga dana, i slahu te pozivahu tri sestre svoje da jedu i piju s njima. 5I kad bi se obredili gozbom, pošiljaše Jov i osvećivaše ih, i ustajući rano prinošaše žrtve paljenice prema broju svijeh njih; jer govoraše Jov: može biti da su se ogriješili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom. Tako činjaše Jov svaki put.

6A jedan dan dođoše sinovi Božji da stanu pred Gospodom, a među njih dođe i Sotona. 7I Gospod reče Sotoni: otkuda ideš? A Sotona odgovori Gospodu i reče: prohodih zemlju i obilazih. 8I reče Gospod Sotoni: jesi li vidio slugu mojega Jova? nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla.

9A Sotona odgovori Gospodu i reče: eda li se uzalud Jov boji Boga? 10Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? djelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. 11Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči. 12A Gospod reče Sotoni: evo, sve što ima neka je u tvojoj ruci; samo na njega ne diži ruke svoje. I otide Sotona od Gospoda.

13A jedan dan kad sinovi njegovi i kćeri njegove jeđahu i pijahu vino u kući brata svojega najstarijega, 14Dođe glasnik Jovu i reče: volovi orahu i magarice pasijahu pokraj njih, 15A Saveji udariše i oteše ih, i pobiše momke oštrijem mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim.

16Dok ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: oganj Božji spade s neba i spali ovce i momke, i proždrije ih; i samo ja jedan utekoh da ti javim. 17Dokle ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: Haldejci u tri čete udariše na kamile i oteše ih, i pobiše momke oštrijem mačem; i samo ja jedan utekoh da ti javim.

18Dokle ovaj još govoraše, dođe drugi i reče: sinovi tvoji i kćeri tvoje jeđahu i pijahu vino u kući brata svojega najstarijega; 19A to vjetar velik dođe ispreko pustinje i udari u četiri ugla od kuće, te pade na djecu i pogiboše; i samo ja jedan utekoh da ti javim.

20Tada usta Jov i razdrije plašt svoj, i ostriže glavu, i pade na zemlju i pokloni se, 21I reče: go nam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje. Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja za Boga.

22